Molim sve one  koji znaju!!!

                                U Berlinu 25.10.2012

Pre tri godine  dok sam čekala železnicu za Schönenfeld u Berlinu na peronu (gornje glevne železničke stanice )sam srela jenu ženu koja je bila u pratnji muškarca.Sasvim slučajno sam joj prišla i ptala je da li na tom peronu staje voz za aerodrom ,odgovorila je ljubazno da staje i da  za par minuta treba da stigne.Zatim je produžila dalje sa svojim pratiocem i ja sam čula njihov neobičan razovor koji mi je privukao pažnju da ga saslušam do kraja.

Tada je njen saputnik upitao? Da li me voliš kao svog  jedinog rođaka kojeg imaš? odgovorila je“     da“, a zatim „ ja sam tvoj prvi i jedini rod ,sada kada neko (nije rekao ko ) nije živ ostao sam ti samo ja“.Mi moramo biti složni i imati puno poverenje jedno u drugo bez obzira kakve priče kruže o nama i to bez provere....itd. Ti si žena i treba ti pomoć,treba ti zaštita muškarca ,a ja ću te štititi.

Tada je ona povisila ton i rekla mu „ja sam tvoja nabliža rođaka, ali ja imam mnogo bližih od tebe. Ti dobro znaš na koga mislim. Odgovorila je ona. Da ,rekao je on,uznemiren,ali kada umre biću ti jedini rođak.Zašto mi to govoriš i na šta ciljaš!Ti si 10 god.stariji od nje i normalno je da umreš pre nje.Godine nisu važne odgovorio je on.Može da se razboli , da je neko ubije i slično.Kada  bih samo znala da si joj nešto loše uradio ,odgurnula bih te i nikada u svom životu ne bih progovorila sa tobom ni reč.Posle ovoga prišla sam čoveku sa kojim sam prethodno razovarala na englesakom i pitala ga dali je razumeo o kome su  ovo dvoje razgovarali ,odgovorio je da on ne zna nemački ,ali njegova supruga koja je sedela u zastakljenoj prostoriji govori nemački perfektno da odem do nje i da je pitam,sve će mi reći.

U prostoriji je bilo dosta ljudi koji su čuli ovaj razgovor,a među njima i  žena čoveka sa kojim sam prethodno razgovarala na peronu .Prišla sam joj i rekla „mislim da se ovaj razgovor odnosio na mene“,ali nisam sigurna .

Da,da to su bile reči ljudi sa perona.“vas dve ste najbliže, ona je tvoja majka“.To je potvrdila i ova žena.

Rekla je da  su  znali da postojim ,ali nisu znali da li sam živa , kako izgledam u kojoj zemlji živim i u kojem gradu. Ove reči su potvrdili svi prisutni.Vrisnuli su u znak  protesta kada su čuli njega i rekli da je  on najveći kriminalac kojeg su u životu videli i čuli.“Tu je sedeo pored nas u staklenoj prostoriji i davao instrukciji 4-tvorici muškaraca kako da Vas uz put do Schönenfelda ubiju.On mora biti kažnjen.Mora pravda biti zadovljena“

 Žena, njen suprug i prijatelji iz Londona su me zaštitili na putu do Schonenfelda,a preko puta nas su sedela četvorica muškaraca kojima je taj muškarac ,plavu plavom, davao instrukciju šta da mi urade. Zapretili su im najstrožije ,jer nisu mogli to da podnesu,naročito ne kada su čuli šta je rekao svojoj rođaki i njen vrisak u mojoj odbrani.Dalje nisu mogli da mi poma#u jer im je pista za sletanje bila suprotna od moje.Ovim putem se njima zahvaljujem.

Pri ulasku u avion na samim vratima stajao je on(muškarac plav u plavom) i počeo da prigovara kako ja ne govorim engleski već nemački,a nalazim se u EU i da nisam preskočila drugi sprat sigurno bih zakasnila, a za putnike na dugom ulazu aviona  je rekao to su njeni Srbi iz Novog Sada ,Beograda i drugih mesta u Srbijie namerno su usporili da bi ušli posle nje.Pomažu joj.Pošto su Englezi i Nemci,Mađari a i njegovi pratioci u avionu punom putnika podržavali moje ponašanje pilot se oglasio z svoje kabine i rekao“ako ta žena nema gde da sedi i ako ima problema neka dođe kod mene u kabinu imam četiti ili šest praznih sedista ,neka izabere koje hoće i neka snima šta hoće.Tek tada se smirio

Sada molim sve one koji pročitaju ovaj tekst da mi se jave ,ako znaju ko  je žena sa pratiocem koju sam videla na peronu i pitala je za red vožnje ,kako se zove ,gde živi i sve o njoj kako bih mogla da stupim u kontakt sa njim.

Moje E-mail adresa je : t.svaicer@gmail.com , tel.+381(0) 64 165 71 09 i +381(0)21 520 924.                                                                   Tina Švaicer

Početak leta  Lovćencu 1952 ili 3 -e godine

Nisam sigurna u datume koje navodim jer je proteklo puno vremena od tada.

Čitajući po internetu naišla sam na jednu tužnu dirljivu pesmu čiji je autor član porodice u u kojoj  sam odrasla o čemu sam pisala u teksu" Molba za pomoć "jer mi ime i prezime najbliže rodbine koju sam imala i koji su me tražili nije pozanto,a nisu mi ga hteli reći pa se može smatrati da sam oteta ,bez obzira na koji način je to urađeno.Pitam se samo odakle takvim ljudima inspiracija za dirljive i tužne pesme pa je moguće da sam inspiracija baš ja.

Imala sam  manje od  3 godine ,kada sam zamolila svoju babu  /Cvijetu Pešikan / da mi dozvoli da sama odem kod njene ćerke Radojke koju sam smatrala tetkom. Tamo sam zatekla jednu lepu mladu ženu koja me ja zagrlila , počela da peva i govori živa je moja devojčica vi ste dobri ljudi mislila sam da ste je ubili,idem da se presvučem ovo za mene nije običan dan.Skinula je svoje kockaste pantalone i majicu i obukla lepu crvenu haljinu govoreći kako hoće da mi se svidi i da je takvu upamtim jer joj je crvena boja lepo stajala.“Tetka Radojka“ joj se podsmevala iza leđa dok je ova pevušila neku veselu pesmicu  i rekla za sebe,a što sam i ja čila „ idi..! idi..! obuci sada crvenu ,a sutra ćeš pa do kraja života crnu kad saznaš gde je tvoja devojčica i šta joj se dogodilo“, ni slutila nisam da sam ta devojčica ja.Pitala sam „teku“,a šta joj se dogodilo ?.Pritom se lepa žena u crvenoj haljini vratila i  izrazila želju da ostane u Lovćencu gde će kupti kuću za nas dve i obe ćemo biti srećne i zauvek zajedno.Radojka je odmahnula rukom i rekla ,ako ne mislite obe da umrete idi odavde što pre i ne vraćaj se više ,a ostavi nju ovde.Ti nisi svesna gde si i šta mogu da vam urade!. Videla sam je na kratko još par puta na ulici sa njenom prijateljicom ,a onda je nestala.To je bila moja majka i ako ja to nisam znala.Zvala sam roditeljima druge osobe koji to ustvari nisu bili.Po priči komšija koje su videle kada su me još kao bebu doveli moja prava majka je plakala,vrištala i preklinjala njene prijatelje da me ne odvajaju od nje i ne ostavljaju tu.Čak je kada su džipom napuštali kuću Ljuba P.čuvši komentar ženaa „gotova je neka se pozdravi sa njom“ ,“ona žena !“ju je već ubila“.Tada je otvorila vrata džpa iskočila i sa povredama koje je tom prilikom zadobila počela uplakana da trči nazad prema meni.Sprečičili su je u tome i silom ubacili u džip,a žene koje su to videle su joj obećale da će paziti na mene jer njene suze nisu bile lažne.Ovu priču su mi komšije stalno ponavljale ne govoreći  ko je ona meni jer su mislili da ja to već znam.

Posle toga videla sam je pre tri godine/2012.god.u Berlinu na glavnoj gornjoj železnilkoj stanici.

I ako nisam sigurna zbog fizičkog izgleda žene jer se izmenila ,njeno ponašanje je slično ponašanju devojke koju sam videla kao dete.

Ovo je tuga veća od bilo koje tuge.Napušteno dete ima sirotište ali  oteto nema.

Molba za pomoć !!!



Kao dete sam ostavljena u porodicu Ljuba Peškana  iz Lovcanca gde su mi dali novo ime i nikada mi nisu rekli  moje pravo poreklo niti pravo ime. Ljudi koji su hteli da me povedu sa sobom bili su moj najbliži rod ,a ja to nisam znala. Umesto Radmile zvali su  Dilaidu Džien zbog čega nismo bili u mogućnosti da stupimo u kontakt,jer oni za Radmilu nisu znali, ja nisam znala za Dilaidu Džien a i  bili smo pod stalnim nadzorom i pretnjim članova gore navedene porodice. Kada su jednom prilikom još u novembru 2009-te godine ,članovi porodice pokojnice na njenoj sahrani kojoj sam i ja bila prisutna  Bosiljke Ljuba Pešikana  glasno komentarisali o meni saznala sam da nismo nikakav rod i da su me sve protekle godine lagali.Tada sam se odrekla srodstva sa svim porodicama koje sam smatrala rodbinom , jer srodstvo nije ni postojalo i promenila ime i prezime u Tina Švaicer(prema svom poreklu),čak i da je postojalo više ne postoji.Imam nalaz krvne grupe B nagativan što isključuje  svaku mogućnost srodstva sa njima jer negativan faktor nisam mogla naslediti od onih koji ga nemaju kao ni  krvnu grupi B. Moje prave roditelje  nisam videla ili bar nisam znala da su to oni.Dedu sam viđala još u 4-5-toj godini kada je dolazio po mene da me vodi u Švedsku jer jer on bio Švedki državljanin.Tada mi je rekao da je on moj deda i staratelj .I  posle toga on je dolazio ,ali ga nisam prepoznala niti sam znala njegovo ime i ko je on,jer je prošlo dosta vremena od prvog viđenja.U porodici su  mi objasnili drugu priču,koju sam ja kao dete lako prihvatila,jer nisam psihički bila pripremljena za takvu promenu.

Pohađala sam srednju ekonosmsku školu u Bačkoj Topoli ,a završila je u Vrbasu 1967/68 god.pod imenom Radmila Pešikan.Pod istim imenom sam vanredno završila Ekonomski fakultet u Novom Sadu smer bankarstvo-finansije -organizacija 1997. god..Radila sam u Rumi od 1971-1978/9 god.u "Fabrici koža",a zatim se preselila u Novi Sad i zaposlila u Kontinental banku  Trg Mladenaca 1-3.

2005-g . moj deda je došao da mi se predstavi jer je iza vrata čuo istinu o nama i promeni mog imena sa ciljem da  ostavi testament i Švedsko državljanstvo mom sinu i meni i spasi nas od takvih ljudi .Tog dana mu se  i gubi  svaki trag.Švedske vlati su ga tražile preko novosadskog MUP-a .Jednom prilikom sam u maju 2012-te god. na glasačkom mestu sasvim slučajno bila saslušana i ja .Prišao mi je jedan radnik MUP-a i pitao  da li poznajem osobu po imenu Oskar Adolf Fredrih Willhem.... i hteo je da nastavi,njegovo ime,ali sam ga prekinula jer mi  nije bilo poznato pa sam odmah odgovorila" ne" tek nakon toga je tražio od mene da u detaljima opišem čoveka sa kojim sam na uglu kod bivšeg progresa razgovarala što sam i uradila kako bi moju izjavu mogli smatrati validnom.Deda mi je rekao još 2005.god.  na rastanku da mu preti životna opasnost od njegovog pratioca sa kojim je trebao da se sastane posle rastanka samnom jer mu neće ostaviti ništa pošto je čuo da mi priprema najtežu smrt.

Sada molim sve one koji pročitaju ovaj tekst da mi  jave ,ako znaju bilo šta u vezi mog slučaja t.j. ime i prezime čoveka koji je bio moj deda ,mesto i adresa stana u Švedskoj ili bilo šta što bi mi pomoglo da uđem u trag mom poreklu i najbližoj rodbili i saznam šta se tada sa njim dogodilo kako bih mogla da regulišem svoj status i status mog sina.
 Moja adresa stana : TINA ŠVAICER ,21000 Novi Sad, Vase Stajića 34 a ,Srbija ,moje E-mail adrese su : t.svaicer@gmail.com ,dilaidadjein@yahoo.com , tel.+381(0) 64 165 71 09 i +381(0)21 520 924.                                                                  

Tina Švaicer

https://www.youtube.com/user/svaicer/videos?view_as=public
https://www.youtube.com/watch?v=5VwZpX5i4Ag&list=UU00K0UX9l1taBi6lvcxY-kQ

Deo priče za koju smatram da takođe treba da se zna

Mnogi događaji koje sam u poslednje vreme pročitala naveli su me da napišem i ovo. Osim teksta „Želim da se ovo zna...!“nastaviću deo priče koja se dogodila pre otprilike 10 godina.Kada sam jednog dana 2004 ili 5-će godine izašla na pauzu za doručak sa željom da se oporavim od loših mikroklimatskih uslova koje sam imala u banci na radnom mestu,a odnose se na moju alergiju ,na uglu ispred bivšeg „Progresa“ prišao mi je čovek čiji mi je lik bio poznat ,ali nisam znala ko je on.Pozdravio me je najsrdačnije sa osmehom na licu i rečima." Radmila saznao sam danas i ovo vaše ime i shavtio zbog čega se niste odazivali na vaše pravo ime kada sam vas do sada zvao.Vi ste jako dobra osoba."Ja sam najsrećniji čovek na svetu. Uradio sam DNK analizu i uverio se ,mi smo rod“.U vreme kada se njegova ćerka rodila bio je razveden od žene,zbog čega su mu u porodici gde sam bila privremeno smeštena dobacivali da ne treba da veruje da je moja majka njegova ćerka ,a ja unuka ,pa je na kraju i uradio DNK analizu.Ovo dobacivanje sam lično čula kada sam imala 4,5 godine.

Priča koju  je čuo o meni  kada je prošao pored vrata prostorije u kojoj je okupljena sedela „moja lažna rodbina i njihovi mnogobrojni prijateljelji  mu je otvorila oči .Saznao je da su ga sve ove godine lagali i da su sve priče o meni koje je do tada čuo bile laž i dobro iscenirane spletke. Tada je saznao i za moje drugo ime  koje sam dobila u toj kući ,a on ga je tek tada prvi put čuo (nakon 55 godina) i to slučajno jer ih je slušao iza vrata ,a oni to nisu znali..

Za čoveka koji je bio  (plav muškarac u plavom sa kojom je trebao da se sastane) često u njegovom društvu i boravio takođe u hotelu "Vojvodina " je rekao da se  iznenadio kada je čuo njegove namere u odnosu na mene, da je on jako isvaren čovek ,da na svetu nema veće ološi od njega i da treba da ga se čuvam jer mi želi najgore.Da se ni slučajno ne udam za njega jer mi se loše piše,a to je bio jedan deo njihovog plana.

Zabolela ga je njihova neiksrenost zbog čega je  naglo promenio  mišljenje i potpuno se okrenuo meni jer je mislio da je upao u „finu“ porodicu ,a ne u podmuklu porodicu najgorih cigana-čergara koji postoje –tako ih je i nazvao ,a tako su i oni sebe nazivali ,koji nemaju ni gram morala  ni obrazovanja,na šta su oni čak i bili ponosni jer su  kako su tvrdili i kao takvi puno uspeli. Izražavali su se međusobno najbrutalnije jer je to bio njihov stil izražavanja njemu do tada nepoznat. Bio je jako ljut na njih, a ja iznenađena njegovim ponašanjem jer nisam znala zbog čega mi to govori. Ja sam i bez njega znala kakvi su oni ,ali sam mislila da smo ipak rod i nisam očekivala od njih ništa loše.Rekao mi je da treba da se sastane sa jednim čovekom u kafiću na uglu iza hotela „Putnik“ najkasnije za pola sata, da mora da bude kratak jer ne sme da zakasni,a to je bio muškarac” plav u plavom”.
Više puta sam i ja čula slične priče takođe slučajno iza vrata ili lično jer sam ja imala  drugo ime koje su oni znalia ,a ja ne.
Jednom prilikom (tada sam imala 16-17.god.)me je pozvala lažna majka da izađem ispred kapije na kratko jer jedan čovek želi da me vidi.Izašla sam i ona ga je pitala da li je sa mojim izgledom i ponašanjem zadovoljan ,odgovorio je da jeste .On je tada izvadio zlatan nakit ukrašen dragim kamenjem i rekao joj „ovo ćete joj dati  kada navrši 18 godina.To je bila želja i poklon meni od njegove ćerke“.Meni je rekla  da mogu da idem jer više nisam potrebna. Ja sam  se zadržala za vratima i čula razgovor.Čula sam kada mu je rekla „šta mislite da ću ja dozvoliti da se ona ukrašava ,a da moja deca budu ljubomorna na nju i pate....!“I njima sam doneo nakit ,ali bez dragog kamenja ,odgovorio je on.Ovo je poklon moje ćerke ,razumite me.Ne znam da li je prihvatila poklon ili ne.Ja sam tada pobegla u sobu da ne slušam dalje. Posle izvesnog vremena pitala sam je ko je bio taj čovek ?odgovorila  je da ovo  nekada bila njegova kuća  pa je došao da vidi kako je održavamo. Naravno nisam joj poverovala ,ali joj to nisam rekla.Jedne večeri ,tada sam imala 18-19 godina sedela sam sa „sestrama“,“rođakama „i zajedničkim prijateljem u parku na klupi isped doma kulture .Zajednički prijatelj M.T.je započeo temu u kojoj je spomenuo „visok“ položaj i „obrazovanje“ porodice zbog čega nas posebno ceni.Ona nije naša rekla je jedna od njih.Glasno su se nasmejale njegovom komentaru  i rekle „to nije naše nego njeno ,nju i njene cene svi,a mi je držimo dok ne ostvarimo to što ćemo biti ,a zatim su zastali....!Tada sam ja ustala i rekla da hoću da napravim jedan krug na korzou brzo se vraćam. Stala sam iza žbunja ispred kojeg je bila klupa na kojoj su sedeli.Oni su nastavili razgovor.“Mi smo  niko i ništa bez nje zato je i držimo,zatim ko su oni zapravo ....itd“,a dali  će te biti ?pitao je on.Jednoga dana da , zahvaljujući njoj i njenima, a onda ćemo je ubiti i to na najsuroviji način, šta će nam?. Rekao je da je to nepošteno ,ali sve se završilo na tome.Opisaću jedan slučaj koji se dogodio pre otprilike 25 godina na godišnjici smrti  muža zaove moje lažne majke koja me je pozvala telefonom i rekla da obavezno dođem na godišnjicu smrti jer računaju na mene. Odgovorila sam da ne mogu jer imam samo crvene kapute,a bila je zima. Rekla je da to nije bitno jer on meni nije nikakav rod ,pola njih će biti u crvenom tako da sam ja to i prihvatila.Na putu prema groblju njihova majka je počela da se dere na mene i govori da  sam osoba bez morala pošto nisam došla u crnom kaputu.Ovu priču  je servirala  gostima iz Švedske koji su bili iza nas,a ja nisam znala ko su oni.Okrenula sam se kada sam čula muški glas koji je rekao da vidi da imaju puno nerešenih problema i da sam im ja teret, zbog toga su tu da taj problem reše ,ali tek kada se vratimo sa groblja .Kada smo se vratili u omladinskom domu je bio serviran ručak za goste koji su prisutvovali godišnjici ,a nisu bili iz mesta.Tada su šveđani rekli  da  je vreme da sa mnom lično kao ljudi za stolom porazgovararaju  ,da se ovakvi poblemi ne rešavaju na sred ulice, da se ovde  gde smo svi bili prisutni i ja izjasnim i da mi se to mora omogućiti. Slavica koja je sedela pored mene počela je da vrišti na njih i da ih ućutkava. Rekla im je da oni nemaju o čemu da razgovara sa mnom .Mogu samo sa njom ,a ona će im sve umesto mene odgovoriti. Šveđani su se usprotivili ,a i ja . Za mene je bila uvreda da me neko bilo gde bez mog ovlaščenja ,a naročito ne ona i to još u mom prisustvu zastupa.Upozorila ih je da je ona glavna osoba koja odlučuje i da  ima da bude kako ona kaže ,ako misle živi da se vrate u Švedsaku.....itd. Svi su ućutali sem jednog čoveka koji je rekao da neće odustati od mene , zapretila mu je da će videti kako će proći,ako ne odustane  jer ona  izvršava svoja obećanja. Svi šveđani su tada izašli napolje jer su shvatili da su  u nevolji.Slavica i njena rođaka su mene držale na oku dok su dvojica šveđana pokušavala da me sačekaju na vratima, tako da do direktnog susreta nije ni došlo.Još jedan slučaj koji se dogodio u Somboru  na dočeku Nove Godine pre više od 25 godina.Njena starija sestra i ona sedele su u ambulanti pedijatrijske klinike gde je Slavica stažirala.Ja sam zabavljala njenog mlađeg sina , igrala se sa njim u hodniku i čula iza vrata da ja neću živeti i da ću ja još te večeri biti ubijena. Deo priče je iza vrata čuo i doktor pedijatar koji je u tom momentu naišao i rekao da neće dozvoliti da mi se ništa loše dogodi. Kada smo napuštale bolnicu ona je na kolicima prekriven ćebetom nosila ultrazvuk ,a njen pomagač je sa strane prisao meni i rekao sada ste gotovi mi ne podnosimo lopove.Pitala sam ga ,a šta sam ja to ukrala? ,rekao je to što držite u rukama ? ja u rukama nisam imala ni tašnu bile su prazne i spremne za odbranu ,ako zatreba.U tom trenutku se pojavio na vratima bolnice pedijatar i rekao mu da neće dozvoliti da me vređa .Slavica je išla ispred mene i čula sam kada je rekla Vidosavi da su se mene rešile jer sam ja već  sigurno mrtva ,a ova je dodala da će kada se vrate kući i Borisa da se reše pa će biti zadovoljne. Slavica se nije složila sa njom rekla joj je da joj Boris ne smeta  još je mali  sve dok njena deca ne odrastu neće ga dirati.Od tada  me je doktor pedijatar više puta zvao telefonom i to duži vremenski period  i pratio moj slučaj.Otprilike  tih godina njena sestra Vidosava koja je promenila ime u  Aleksandra me je zamolila da joj kupim novu komodu od hrasta koja je bila urađena u starinskom stilu jer namerava da se useli kod jedne grofice  koja je imala  dvorac nedaleko od  Regensburga.Znala je da živi sama i da ne sme nikog da primi jer je bila jako bogata i celo bogadstvo je držala u dvorcu ,naravno u sefovima.Uz put dok sam bila njen gost u Regensburgu mi je pokazala dvorac koji se nalazio u šumi nedaleko od puta.Izgledao je predivno.Da bi zadobila njeno poverenje ,kao i poverenje drugih predstavila se kao potomak grofova i ta komoda joj je bila potrebna kao dokaz da je nasledila od svoje babe grofice ,a pripadala je njenim dalekim precima.Tako je bar ona meni ispričala. Uspela je da se useli sa svojom ćerkom u potkrovlju njenog dvorca Moram navesti da je ona prve simptome kleptomanije pokazala još u osnovnoj školi ,zbog čega smo morale obe da pređemo u Feketić kako bi ona koja je bila izbačena iz škole mogla da nastavi sa školovanjem.Posle nekoliko godina grofica je po njenoj priči iznenada umrla od infarkta .U  članku „želim da se ovo zna ..............“! navela sam da su mi promenili ime i da ga nikom nisu rekli pa su ga često spominjali u razgovorima koji su se odnosili na mene i u mom prisustvu. Jedno popodne kada smo Vidosava , njena prva rođaka i ja sedele u dvorištu njihove kuće rekle su da je pravi trenutak da se reše osobe koja im je smetala i izgovorile njeno ime ,jer ih niko ne vidi,ali kako to da urade  kada ta osoba nema ni jednu manu.Počele su da nabrajaju :u školi je među najboljima, za svaki naš problem nađe rešenje ,uvek je spremna svima da pomogne,da nije nje odavno bi umrli od gladi.Uvek ima dobre ideje i nikog ne ogovara ,lepa je i nikom se od nas nije zamerila...itd.Šta bi radili da nije nje ?...itd.Pitala sam ko je ta osoba jer za osobu sa takvim imenom nikada nisam čula .Dobila sam odgovor da je  bolje da ne pitam dok sam još živa. Ustala sam i napustila dvorište. Ovaj deo priče je čuo i čovek koji se predstavio kao moj deda dok ih je prisluškivao iza vrata,što ga je i podstaklo da me potraži bar tako je on meni rekao . A  sada ću se vratiti na događaj koji sam opisala u tekstu „želim da se ovo zna....!“,dok sam se pozdravljala sa njim ,iza njega je stajao plav muškarac u plavom, sa plavim očima. Deda je primetio da on po svaku cenu pokušava da mi se približi kao muškarac i to mu se nije svidelo.Počeli su da se prepiru. Pitao ga je „zar ti nisam dovoljno ostavio ? ako smatraš da ti pripada više dobićeš još ,ali ostavi nju na miru,a zatim je dodao „ ona mora dobiti mnogo više od tebe jer mi je rod i moram da je zaštitim,a ti gledaj druge . Bacila sam mahinalno pogled na dedinog  pratioca i učinilo mi se  u pogledu upućenom mom lažnom stricu koji je u ruci držao sakriven ,ali spreman za upotrebu pištolj da su već bili ili  postali  u nečemu saveznici.Tog dana mi je /2004 ili 5.će god./ na uglu Zmaj Jovune ulice ispred „Progresa“ponudio  da  potpišem to pismo ,kako bi on mogao odmah posle toga uzeti stvari iz hotela „Vojvodina“ gde su obično boravili ,vrati se u Švedsku i zaobići čoveka sa kojim je trebao da se sastane. Čovek sa kojim je trebao da se sastane očekivao je od njega to pismo i dogovorio mesto i vreme gde da se nađu.U kratkim crtama sam mu ispričala da sam dobila otkaz bez osnova, da me je Instpekcuja rada vratila na posao do okončanja sudskog spora i da se nadam da ću spor uskoro dobiti.I to sam čuo odgovorio je on i da nećete dobiti taj spor ,ne nadajte se , zbog toga sam se iskrao na kratko da niko ne primeti i krenuo prema banci da vas nađem i oslobodim i Borisa i Vas od  takvih ljudi i neprijatnosti koje vam priređuju.Nisam mogla da poverujem  da ću sigurno izgubiti spor jer nije bilo razloga ni  za otkaz ni za kaznenu meru,ali se to ipak dogodilo.U ruci je držao papire i rekao da to pismo treba  da potpišem jer tada neću zavisiti  ni od kog i spasit ću  Borisa , njega  i mene ,ako ga potpišem,jer ću se ja pitati za sve .On će morati da ućuti .Uradio je DNK- analizu kao dokaz o srodstvu. Do dogovorenog sastanka sa čvekom koji je očekivao isto pismo imao je  manje od 10 minuta jer smo u razgovoru izgubili skoro 20 minuta .Nisam bila dovoljno upućena u sadržaj pisma u DNK analuzu jer su bili napisani na  engleskom jeziku ,a ja  engleski nisam znala.Nisam mogla da potpišem nešto što nisam pročitala.Za čitanje i prevod nije bilo vremena .Ako je pismo zaista bilo takvog sadržaja kojim se rešavaju naši krupni problemi ,moj sin i ja više nebi smeli da budemo u kontaktu sa takvim ljudima.Bila sam zbunjena jer ih je i Boris voleo više nego mene i nastavio bi da ih obilazi .Na taj način Boris bi bio u još većoj opasnosti. Svojim dugogodišnjim prijateljstvom sa porodicom koja ga je lagala i ogrmnim poverenjem u njihove priče ugradio je u meni dozu straha i nepoverenja,trebalo mi je vremena. On  je tada krenuo  prema hotelu „Putnik“,a mene je zamolio da se ne udam za tog čoveka koji očekuje od njega pismo,misleći da znam o komese radi ,a ja još uvek nisam znala ni koje on jer je od 4-te-5-te godine života prošlo mnogom vremena i ja sam njegov lik potisnula iz memorije.Mislila sam da se više neće pojaviti,a o njegovom dolasku me niko nije obaveštavao i naravno on se u međuvremenu  ifizički  promenio.  Da je on došao u banku kako je i nameravao možda bi se našlo neko rešenje jer bih tačno znala o kome se radi. Kada je trebao da ode na dogovoreno mesto htela sam da  pozovem miliciju zbog pretnji.Nije mi to dozvolio čak je počeo i da galami na mene.Predložila sam mu da pođem sa njim ili za njim ,da ne bude sam jer u prisustvu druge osobe ne sme ništa loše da mu se dogodi.Rekao je da mu je lakše ako treba da pogine sam nego da gleda kako mene muči i ubija ,a zatim i njega jer mu pismo neće dati. Poslednje što mi je palo na pamet bilo je da prvog prolaznika zaustavim i  zamolim da pođe sa mnom u tom pravcu .Na žalost nije bilo prolaznika u ovom delu grada.Radnici su se već bili vratili sa pauze za doričak i ulice su ostale prazne.Odjednom se pojavio muškarac plav u plavom koji je išao od Bul. Mihaila Pupina ubrzanim koracima  prema hotelu „Putnik“ i pomislila sam da njegovo prisustvo može da mu pomogne .Ja sam stajala na uglu  Zmaj Jovine ulice, pratila pogledom i očekivala da će neko ipak naići. Pored mene su zapravo tada i prošla 4 muškarca veoma razvijena i snažna.U momentu kada sam htela da ih zamolim da pođu sa mnom čula sam ih „vidi ona ga još i žali ...........!“pogledali su me pretećim pogledom i prekorom,možda se predomislio rekli su ,sve je moguće,ali sumnjam ,konstatovali su. Ja sam se tada vratila u banku, a oni su produžili Zmaj Jovinim ulicom.Poslednjih nekoliko dana sam se raspitivala dali je bilo na tom mestu tuče ? dali je bilo ranjenih ili mrtvih odgovor stalno prisutnih –zaposlenih u blizini je bio da nije.Pitala sam i čoveka sa portirnice Pokrainskog komiteta ,koji je potvrdio da nije bilo nikakvih ekscesa jer bi on to morao videti.Novi Sad je inače  miran grad i najmanja tuča bi se brzo saznala . Nije bilo razloga da ne poverujem jer bi neko od taksista,konobara , radnika Pokrainskog komiteta, Medlaba itd. mogao da vidi ili čuje šta se događa.Kasnije sam se setila da sam tog plavog muškarca u kojeg sam imala najveću nadu više puta videla u kafiću u ulici M. Pupina gde se sada nalazi AIK –banka.Sedeo je sa društvom  okrenut prema bulevaru u blizini izlaznih vrata.Tuda sam prolazila uvek kada sam se vraćala od lekara sa ciljem da u tom kafiću vidim mog bivšeg kolegu koji je radio kao konobar u vreme višebrojnih otkaza u banci dok je vodio sporove. Pošto sam i ja u banci imala sličnih problema sa otkazima htela sam da se konsultujem sa njim ,tako da sam imala prilike više puta da ga  vidim . 10 –tak godina nakon toga ja sam tražila doktorku sa kojom sam se dogovorila da mi uradi ultrazvuk jer nisam bila zadovoljna sa desnom stranom obraza koju je doktor sa VMA deformisao silikonom u nameri da mi izleči hematom na licu ,pa pošto ni on niti bilo ko u zemlji nije znao da ga izvadi operaciju sam radila u Berlinu,a ultrazvuk je pokazivao gde se nalazi strano telo koje treba izvaditi.Bila sam u velikim problemima zbog složenosti operacije i teških posledica koje bi nastale u slučaju nove greške i tako zamišljena promašila  sam ulaz doktorkine ordinacije i produžila do hotela „Putnik“.Ispred hotela skoro na samom uglu  stajala je  grupa milicionera i čovek u plavom koji je bio uplakan i pravdao se.To je upravo bio taj čovek  plav u plavom kojeg sam već opisala i koji je bio dedin pratilac na babinoj sahrani.Nisam mogla ranije da ga se setim jer nisam obraćala pažnju na njega.Obratila sam se nekom od  milicionera pošto ni tada nije bilo prolaznika, za pomoć oko ulaza u ordinaciju .Jedan od milicionera me je prepoznao jer je nekada radio u sudu na obezbeđenju ,prišao mi je i rekao da me poznaje ,ali ja njega ne mogu da se setim jer vidi da sam u velikim problema i da mu je poznato da imam ozbiljnih  problema.Rekao je da zna da ja nisam ubica jer me poznaje  ,ali moram da me ispita to mu je posao.I ja sam znala da nisam ubica ,ali nisam znala ko je ubijen i šta ja imam sa ubistvom.Bila sam pod stresom zbog moje operacije pa ga nisam ni pitala o kome se radi.On mi je objasnio gde se nalazi doktorka i rekao da je pozdravim i da ne brinem sve će biti u redu.Mislila sam na moju operaciju sa kojom sam bila opsednuta i zahvalila se.Te godine ili sledeće bili su izbori.Ja nisam dobila poziv na svoje novo ime i prezime /jer sam se odrekla od lažne porodice i promenila ga/ pa sam došla da glasam sa ličnom kartom pošto  me nije bilo na spisku.Došlo je do nesporazuma oko mog novog imena. Nisu hteli da ga priznaju i dopišu me u spisak bez obzira na ličnu kartu pa su pozvali SUP.Čovek koji je na poziv biračkog tela došao iz SUP-a pitao me je za čoveka t.j. švedskog građanina sa kojim sam razgovarala ispred bivšeg „Progresa“ dali ga poznajem i šta znam o njemu. Opisala sam ga u detaljima ,ispričala razgovor koji smo tada vodili i saznala da se njemu od tada gubi svaki trag , da ga Švedske vlasti traže i svakodnevno vrše pritisak na SUP da ga pronađu ,a SUP nije imao ni jednu validnu informaciju o njemu.Zamolila sam ih da mi jave telefonom bilo šta da se dogodilo ,ali ni do danas nisam saznala ništa.Verujem da ga niko nije ubio ,ne bar tada i na tom mestu  u Novom Sadu, ali šta se dalje dogodilo htela bih da znam,jer nije mogao nestati bez traga , da to niko ne zna . Negde je morao biti.Ovo pišem jer smatram da i ovo treba da se zna, a ni ovo nije sve ....! .
Tina Švaicer, Novi Sad

Tel.  064 165 71 09