DNK - krvna grupa

Početak leta  Lovćencu 1952 ili 3 -e godine

Nisam sigurna u datume koje navodim jer je proteklo puno vremena od tada.

Čitajući po internetu naišla sam na jednu tužnu dirljivu pesmu čiji je autor član porodice u u kojoj  sam odrasla o čemu sam pisala u teksu" Molba za pomoć "jer mi ime i prezime najbliže rodbine koju sam imala i koji su me tražili nije pozanto,a nisu mi ga hteli reći pa se može smatrati da sam oteta ,bez obzira na koji način je to urađeno.Pitam se samo odakle takvim ljudima inspiracija za dirljive i tužne pesme pa je moguće da sam inspiracija baš ja.

Imala sam  manje od  3 godine ,kada sam zamolila svoju babu  /Cvijetu Pešikan / da mi dozvoli da sama odem kod njene ćerke Radojke koju sam smatrala tetkom. Tamo sam zatekla jednu lepu mladu ženu koja me ja zagrlila , počela da peva i govori živa je moja devojčica vi ste dobri ljudi mislila sam da ste je ubili,idem da se presvučem ovo za mene nije običan dan.Skinula je svoje kockaste pantalone i majicu i obukla lepu crvenu haljinu govoreći kako hoće da mi se svidi i da je takvu upamtim jer joj je crvena boja lepo stajala.“Tetka Radojka“ joj se podsmevala iza leđa dok je ova pevušila neku veselu pesmicu  i rekla za sebe,a što sam i ja čila „ idi..! idi..! obuci sada crvenu ,a sutra ćeš pa do kraja života crnu kad saznaš gde je tvoja devojčica i šta joj se dogodilo“, ni slutila nisam da sam ta devojčica ja.Pitala sam „teku“,a šta joj se dogodilo ?.Pritom se lepa žena u crvenoj haljini vratila i  izrazila želju da ostane u Lovćencu gde će kupti kuću za nas dve i obe ćemo biti srećne i zauvek zajedno.Radojka je odmahnula rukom i rekla ,ako ne mislite obe da umrete idi odavde što pre i ne vraćaj se više ,a ostavi nju ovde.Ti nisi svesna gde si i šta mogu da vam urade!. Videla sam je na kratko još par puta na ulici sa njenom prijateljicom ,a onda je nestala.To je bila moja majka i ako ja to nisam znala.Zvala sam roditeljima druge osobe koji to ustvari nisu bili.Po priči komšija koje su videle kada su me još kao bebu doveli moja prava majka je plakala,vrištala i preklinjala njene prijatelje da me ne odvajaju od nje i ne ostavljaju tu.Čak je kada su džipom napuštali kuću Ljuba P.čuvši komentar ženaa „gotova je neka se pozdravi sa njom“ ,“ona žena !“ju je već ubila“.Tada je otvorila vrata džpa iskočila i sa povredama koje je tom prilikom zadobila počela uplakana da trči nazad prema meni.Sprečičili su je u tome i silom ubacili u džip,a žene koje su to videle su joj obećale da će paziti na mene jer njene suze nisu bile lažne.Ovu priču su mi komšije stalno ponavljale ne govoreći  ko je ona meni jer su mislili da ja to već znam.

Posle toga videla sam je pre tri godine/2012.god.u Berlinu na glavnoj gornjoj železnilkoj stanici.

I ako nisam sigurna zbog fizičkog izgleda žene jer se izmenila ,njeno ponašanje je slično ponašanju devojke koju sam videla kao dete.

Ovo je tuga veća od bilo koje tuge.Napušteno dete ima sirotište ali  oteto nema.